субота, 02. јун 2012.

Neon Love. Neon energy. Neon me.

Mahanje svima :)
Moje drage bh blogerke (sada imamo i zvaničnu fb grupicu http://www.facebook.com/groups/395520100491260/ -posjetite je i upoznajte cure) su toliko aktivne u postavljanju svakojakih blog-postova da ja jednostavno čak i u nedostatku vremena, zamislite-pronađem vrijeme za svoj blog-jednostavno moram, njihova aktivnost tjera mene da budem aktivna i na tome im VELIKO hvala :D

Elem, ovaj kratki post je posvećen mojoj novoj velikoj ljubavi-NEON boji :) tmurno vrijeme smeta svima, znam, ali ja sam našla lijek protiv tmurnosti-drečave ljubavice koje je napravila moja sestra Irma i na tome joj veliko hvala :) http://www.facebook.com/pages/Irma-Saljevic-for-Unique-Lady/172449122807857 (uskoro će tu biti neon ponuda koja će vam biti dostupna za naručiti-budite u toku :) )
I da, noseći te iste ljubavice...skontala sam da nekad sredinom pa i krajem dana, kada budem najumornija...one počinju sve više i više da dreče i meni odmah bolje, časna fashion neonska-probajte ! :)









Blejzer: ZARA
Šalvarice: Retro Shop (BBI Centar)
T-shirt: Asos
torba: Online trgovina-ZARA
Nakit: Unique lady by Irma Saljević

Hvala mojoj prijateljici Irmi M. na divnim fotkama, puno smijeha i lijepom danu :)


Ova je svirala na mojoj jabukici dok sam išla prema gradu, prema tome, eto je za ugodan ostatak dana.. 



Love, En <3

понедељак, 27. фебруар 2012.

Prokleta bila, prokleta bila zaustavi se ! Makar jednom, zaustavi se...

21. mi je godina. Upoznala sam mnoge koji su uz osmijeh rekli "Jaoj mlada si, čitav život je pred tobom" i uvijek sam tu rečenicu nekako shvatala isto kao kada vas neko pita "Koliko je sati" ili možda vas slučajni prolaznik, stranac u gradu pita "Izvinjavam se, da li znate gdje je (ta i ta ) ulica" a vi nerazmišljajući kažete "Ne znam zaista" iako bi se možda mogli sjetiti da malo bolje porazmislite, ili kažete ono (ja se često na to vadim, šta ću kada je opravdano) "Jaoj baš mi je žao, nisam ni ja odavde" ...čujete i nastavite...olako...
I tako, doživljavaju mene ljudi uglavnom dovoljno ozbiljnom i zrelom za svoje godine. I ja sam mislila da je tako, u svim situacijama. Baš svim. Sem kad se vozim na ringišpilu.
Sjećam se da sam, kada sam bila srednjoškolka, pa i prije, ljeto prije srednje, kroz kojekakve skovane planove uvijek gledala da se prišlepam starijoj sestri pa da ostanem vani sa njom duže, da se pravim važna i ozbiljna. Izlazak mi bio do negdje 10 otprilike, a činilo mi se da poslije 10 sve postaje baš zanimljivije. Znam, svima se tako činilo. A ja bih, kada bi mi bilo rečeno "do 10 kući" dolazila knap u 10, kad-kad bih i kasnila, jer zaboga ja bih kretala sa korza tačno u 10, jer ono poslije, put ka kući ne spada u korziranje, zar ne ? I kada bih došla kući (uh, treslo se srce od straha da se ne zabrani sutrašnji izlazak, ali nisam to nikad pokazivala) dočekivalo me je ono "pa dobro sine, zašto moraš doći tačno u vrijeme koje ti je rečeno i još nekad zakasniš, što nekad ne dođeš prije tog vremena"...Vala, ja se to nikada nisam pitala.

Nisam popuštala, dolazila sam tačno na vrijeme, zašto bih ranije pobogu? Htjela sam da me shvate ozbiljno.Ako bih dolazila prije određenog vremena, vjerovali bi da mi je vani bilo dosadno, a ovako, mislila sam posve nešto drugo...ozbiljnije. I kada sam sestru (koja je tada bila okorjeli tinejdžer) smarala svojim prisustvom u njenom društvu, nisam odustajala i puštala je da mi ne da da joj se prišlepam. Bila sam uporna, pa mogu i ja sa ozbiljnim društvom da sjedim. Uh, a oni svi stariji od mene po 4 duge godine. Mnogo li je to bilo. Imate sliku u glavi moje upornosti ?
I evo danas, kada nemam zabrane do 10, meni preko čak nije ni zanimljivo, nego, nije to poenta priče. Poenta priče je da sam u  21.spoznala šta je to prava  ljubav. E sad bi se ovi gore što kažu "još si ti mlada" još slađe nasmijali i rekli " ma kakva ljubav, ljubav treba tek da dođe", ali ja ne dam da moje godine nešto umanjuju tu ljubav. Džaba, ja sada mislim da je tako, možda ću se nekad smijati i reći isto to što biste vi, ali sada je tako...vjerujem da znam prepoznati ljubav...
I da ne duljim, jer imam običaj otići naširoko i nadugačko...mnogo sam ja ozbiljno shvatila tu ljubav. Kako sam takav tip osobe, sve sam ja to lijepo zamislila u budućnosti, mnogo ozbiljno. A kako sam veliki borac, izborila sam se za puno puno puno slobodnog vremena, makar prije sna, o razmišljanju i detaljisanju te ljubavi i simpatije. Sve sam ja to lijepo smislila, upakovala, ostavila tamo nekad za 2011...2012....sada i za 2015....2024....ni zakazani smak svijeta mi nije pobrkao planove. A i sad evo isto to radim, kako samo ja to fino zamislim. Detaljisti. Glupaci. I onda...očekujem ja pomalo sebično isto to, doduše razmišljajući da svi tako reaguju. Znate ono, vi nešto date, ma date sve od sebe, i sad očekujete da vam se tako vrati. Ne ono da striktno očekujete, nego kao u smislu...valjda to tako ide zar ne? Kad vam se nešto obeća, čvrsto se držite toga i ne puštate tako lako. Vjerujete. Borite se uvijek iznova i iznova. Ljudima do kojih vam je stalo postavljate sitne zavrzlamice i malene testove da vidite hoće li ih oni proći vama za ljubav, hoće li se makar potruditi. Vjerujete.
Nego, nije samo tako u ljubavi. U svemu je. Mada u njoj najviše.

Volim ja da sam uporna i da ne čekam ono pametnije jutro, pa makar ostatak života provela u glupoj i brzopletoj noći. Ima to nešto u meni, ne mogu se zaustaviti pa to ti je. Nije furanje, časna pionirska (iako mi reče prije neku noć srcu draga osoba "nisu ti vala ti pioniri neka zakletva, davno su oni izumrli, oni pravi pioniri"vjerujte da je prava). Mislim da nikada u životu nisam sačekala ono pametnije jutro. Jesam, znate kada, kada baš nekad oko  ponoći nekad krenem da se tuširam, podignem slavinu kad ono ni kap jedna da kane. E tada ja sačekam ono pametno jutro. Ne bih ga ni tada čekala da imam neke bidone vode sem one koja je namijenjena za akvarijumskog Ljubilo-Bubilija.
Tjeram mak na konac, udaram i u klin i u ploču, gledam da sam šerpi pravi poklopac, čorbi potaman zaprška, klin sam kojim se drugi klin izbija, nisam zlato koje sja ni ono drugo, kad ne moram ne ranim rano jer zaboga ti crvi-sreće mi ne trebaju, gledam da lijepom riječju otvorim ta gvozdena vrata, ali bogami nekad ih ružnom i zadalamim (pa me kazni Bog i ja uganem nogu, neka si vala Ti gore, opet mi to ulini :) ), ne kopam jame a upadam u njih, istina-pametni se stide ja se ponekad time ponosim, od mog zlata u ćutanju ne bih ni najmanji privjesak mogla skovati-ne ćutim ni kad treba, po jutru mi se dan poznaje a on je sav vodnjast i sanjiv-taman kao i ove krupne "oketine" ujutru, ko čeka taj dočeka a Erna nikad dočekivala nije, u onoj kad pametni uče na tuđim a budale na svojim greškama-ja sam idiot-ne učim čak ni na svojim, preko hljeba ne da tražim pogače nego i još jednu slasnu štrudlu punjenu višnjom pride, preko tihe vode gazim tihog psa pomazim-a trebala bih da ih se bojim...Ali volim. Čovječe koliko ja mogu da volim. Bili u mom životu godinu, dvije, mjesec ili možda tri, volim jako da mi srce želi iskočiti iz grudi koliko je prepunjeno ljudima koje volim.  Ali ne znam, ne znam što sam nekad naopaka..grizem ja i jezik, usnu, odalamim se, što laganije doduše...ali upornost, tvrdoglavost, hrabrost, nekad i ponižavanje..ne mogu da se zaustavim.. A da samo znate kako mi dragi ljudi dijele dobre savjete... kako su to dobri savjeti, sve do jednog... A ja se grčevito držim svojih ubjeđenja...jer nju je strah, nju je prokleto jako i puno strah.
Pravo da ovo komentariše ima svako preko 21.godine..i recite vi meni sad ovo: Da li će mene starost pitati gdje mi je bila mladost ako se sada promijenim i sve ovo što radim više ne radim... ili ipak...?
Love U , 
your En <3